KakanjLive | Ponedjeljak, 27.09.2021. godine

Danis Tanović-Vama treba Vili Brant

23.08.2021. - Bosanskohercegovački oskarovac i reditelj o svom novom filmu „Deset u pola“ i odnosima između Srbije i BIH

danis_tanovic

Autor: Aleksandra Ćuk

Ne postoji jedan Beograd, ne postoji jedno Sarajevo, ne postoji jedna Zenica, jedan Zagreb, jedna LJubljana. Ali ovo je moje Sarajevo, ja sam to snimio, to je moj doživljaj ovog grada. Ja ne kažem da je on objektivan, ali svi mi živimo subjektivno i imamo neke svoje balone – objašnjava u razgovoru za Danas bosanskohercegovački oskarovac i reditelj Danis Tanović, povodom svog novog filma „Deset u pola“.

Glavni akteri ove romantične komedije, koja je imala premijeru na otvaranju 27. Sarajevo film festivala, su Enes Hadžihadžić (Branko Đurić-Đura) i Izet Mulahadžić (Izudin Bajrović), dvojica prijatelja, čije se ćevabdžinice nalaze jedna nasuprot drugoj. Oni su i konkurenti, iako će Enes biti „krivac“ za Izetov nagli poslovni uspeh, jer mu je poslao u restoran zagrebačku vlogericu koja će ga nahvaliti i njegove ćevape na internetu proglasiti najboljim.

Uz to, deca dvojice prijatelja se zabavljaju, a sve se dešava tokom pandemije u Sarajevu, doduše, pred leto kad se u Baščaršiju polako vraća život. U filmu se pojavljuju i Goran Bregović, Halid Bešlić, zamalo i Loša.

Kako ste došli na ideju za ovaj film?

-  Cijela priča je malo luda. Počela je tako što sam ja, kao što svaki put kad odem, u Slano na more poneo ćevape. Tamo smo ih s lokalnim Dalmošima, koje ja volim, bacili na roštilj. Oni su doneli neke ribe, mi ćevape, a onda je došla i neka cura i Sarajeva i pitala odakle su ćevapi. Ja sam rekao: „Iz ‘Hodžića’“, a ona: „Đe ćeš u ‘Hodžiće’, što nisi u ‘Zmaja’?“ „Kakav Zmaj, jesi normalna?“, kažem joj i onda smo se krenuli svađati.Ovi Dalmatinci gledaju, pitaju da li smo normalni… Poslije smo pričali nas par prijatelja, zezali se kako o tome treba napraviti film. Pričao sam i sa Mirom (direktor SFF – prim. A.Ć.), rek’o sam mu „ovo ludilo od korone neće proć, ja ne znam više šta ću radit, hoću poludit“. Propao mi je film koji sam trebao da radim na Malti i Miro mi onda kaže da imamo neki mali budžet ako hoću. Pitam koji, on kaže 200.000 eura. „Hajde, pusti me da razmislim“, rekao sam i tako je sve počelo…

Radili ste na priči tokom jednog od mnogih talasa korone, a odlučili da ona bude romantična i duhovita, zašto?

- U tom ludilu i crnilu koje nas je okruživalo u Sarajevu, jer je taj prvi talas kod nas ovdje bio strašan, rekao sam da ne mogu više da pravim teške priče. Sjedeo sam s Nikolom i njemu to isto kazao, da ne mogu više o teškom bosanskohercegovačkom životu. Hajmo napraviti nešto što je duh Sarajeva - lepota, zezancija, sve ono što ovaj grad zapravo jeste. I, tako, u onom ludilu i sivilu ne smeš izlaziti napolje, pereš ruke kad god izađeš, nosiš maske, rukavice, voće pereš - mi pišemo ovu našu priču.

U filmu, pošto se radnja dešava tokom pandemije, pola njih ne nosi maske, ali ni ovako. Nisu ljudi disciplinovani ni u drugim gradovima, ali u Sarajevu je baš opušteno.

-  Nisu normalni ljudi. Ja im kažem „nosite maske, držite distancu“, pritom sam vakcinisan. Kažem im „jeste normalni, šta vam je?“. Niko ništa. Znaš, Sarajevo je ludo, nosi neki fatalizam, a onda kad dođu na 800 brojke, kao što je bilo u aprilu prošle godine, onda svi počnu da psuju, da j.bu majku vlastima i da se ponašaju kao poslednji idioti. Ne mogu da ti objasnim, ali nikako da odrastemo. Mi smo kao dijete, koje ima 17 godina, koje je potpuno ludo i stalno pokušava da prođe između pravila, da ih ne poštuje, a kad ga nešto udari onda bude: „Otkud ovo?“. Pa, mislim…

Najlepše u ovom filmu je što govori o prijateljstvu. Šta je vama u odnosu dvojice prijatelja najzanimljivije?

– Ono što je meni zanimljivo u cijeloj toj priči je što se ta dva prijatelja posvađaju i što jedan od njih ode i spasi svog druga iako su posvađani i ne kaže mu da ga je spasio. E, to je ono lijepo Sarajevo meni. To je ono što ja volim u ovom gradu.Ono što nekad deset godina kasnije shvatiš da ti je neko učinio neku uslugu, a da ti pojma nisi imao. Zato mi je onaj kraj filma onako lijep. Kad njemu Enes kaže: „Stigao mi kamion“, a Izet uzvrati: „E, super“. To je taj bosanski minimalizam, koji ja volim, koji je lijep i svega da nestane – njega ima. On je ovde „incorporated“ u ljudskim srcima i dušama.Znaš kako, hteo sam napraviti film da kažem ljudima da su lijepi još uvijek. Jer ovdje svi zaborave da je Sarajevo lijep grad. A mi nismo ništa radili, samo smo ga snimili. Nisam ja docrtavao zgrade. To su kadrovi koje ti možeš svaki dan vidjeti. Svi mi kažu: „Jao, kako je lijepo Sarajevo“, a ja njima: „Idite, pa ga gledajte“. Svaki dan ste u njemu i ne primjećujete kako je ovdje lijepo, nego kad vam dođe film vi vidite da je lijepo. Ništa nisam dodavao nego je sve kako jeste i to je ono što me u stvari najviše nervira, što smo zaboravili ko smo i šta smo.

Šta vi kažete?

– Vidi, ovo je grad heroj. Preživio je strašne stvari, a ljudi su ostali normalni. Znaš, mi smo stvarno, što bi rekao moj drug : „Je.i ti to, mi smo najnormalniji na cijelom ovom području“. Ozbiljno normalni nakon svega što smo preživili, nakon svega što nam se desilo… Eno sedi  gore Goran Navojec sa Brankom Đurićem i Damirom Šagoljem. Mi smo normalni ljudi koje zanimaju umjetnost, kultura, zabava, dobre priče…

Kakav je vaš odnos prema dopunama Krivičnog zakonika BIH, kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca?

– Imam takav odnos da vama treba, zbog vas, ne čak ni zbog nas, prvo zbog vas, da vam treba Vili Brant. Srbiji treba Vili Brant. Treba čovjek da kaže „izvinjavamo se za sve što smo uradili, to smo radili, nije bilo u redu“. Tačka. Nama više ništa ne treba. Ne tražimo mi nikakve odštete, samo da neko kaže – to je bilo pogrešno, a ne da imamo nekog ko živi 80 kilometara odavde i kaže – to nije bio genocid, možda vam se ponovo desi.Pa, mislim, nećemo daleko tako doći… S tim, da se razumijemo, kad je devedesetih onolika sila napala na Bosnu i nije uspjela da nas savlada, teško će ovi što sad nešto prijete. Ovaj grad su branili ljudi u tenama, u starkama… To neće nikom ništa dobro donijeti, to je budalaština. Treba svi ljudi da se izvine za sve. Pri tome, da se stvarno ne izjednačavamo, jer stvarno nije bilo isto…

Istakli ste to i kada je premijerka Srbije Ana Brnabić govoreći o Srebrenici upotrebila termin „nesporazum iz prošlosti“. Poželeli ste joj tada preko Tvitera mnogo nesporazuma u užoj porodici i bliskim prijateljima.Kad živiš tu vrstu nesporazuma da ti neko ubije 50 članova porodice, onda to više nije nesporazum. Kako vidite odnose između Srbije i Bosne i Hercegovine u budućnosti?

– Kad Srbija prestane da srbuje i kad se uzvisi na nivo ljudskosti i kad prestane da se odnosi prema svijetu da su, bože dragi, protiv njih, a da su oni jadni i nevini, onda će se stvar počet menjat. Meni je strašno što je 150.000 Srba odselilo iz Sarajeva nakon što se rat završio. Ali nisu te Srbe otjerale Sarajlije. Tim Srbima su Radovan Karadžić i Ratko Mladić rekli bjež’te glavom bez obzira zbog njihove politike.Ima ljudi koji su tu ostali, koji žive najnormalnije. Stalno se provlače te neke priče… Evo, Halid Bešlić je imao koncert u Banjaluci. Bilo mu je devet hiljada ljudi koji su pjevali zajedno sa njim, a onda Dodik izađe i kaže neke stvari za koje bi u bilo kojoj drugoj zemlji čovjek bio u zatvoru. To je čovjek koji ovdje nas naziva konvertitima. Mislim, ja znam da su njegovi bili pravoslavci od ameba na ovamo… Ali, znaš, on je samo preslikavanje onoga što to društvo jeste. Ne folira. Nisu njega Marsovci birali, nisu Vučića Marsovci birali, nije Vulina stavio neko.To je sve oficijelna politika, da se ne foliramo. Taj čovjek govori, stvarno govori idiotizme na koje bismo se mi smijali da nismo preživjeli ono sve što smo preživjeli… Ali pošto se radi o našim kožama nije nam baš tako smiješno. Naravno da ima budućnosti, pa evo ti ja sedimo i pričamo i treba tome težiti da ima što više ljudi koji sede, druže se…

Tanović u razgovoru za Danas kaže da su Beograd osamdesetih i ovaj potonji, 30 kasnije dva različita sveta.

- Meni je zanimljiv Beograd 1989, a taj grad 30 godina poslije – to su dva svijeta koja ne mogu da spojim. Ja sam išao u Beograd veseo i s pjesmom, bila je neka kulturna prestonica, živeli su neki pametni ljudi i zeznuti intelektualci, muzičari, filmadžije. Imate i sad zanimljivih ljudi, ali nekako su manjina.

Izvor: DANAS

Nazad na naslovnicu Objavite na Facebook-u